Starenje donosi promene u fizičkim sposobnostima, zdravlju, svakodnevnim navikama i društvenim ulogama, ali ne menja jednu važnu ljudsku potrebu.
To je potreba da dan ima smisao, strukturu i sadržaj.
Upravo zato kvalitetan dom za stare nije samo mesto u kojem korisnik dobija smeštaj, obroke, terapiju i medicinsku negu. Važan deo kvalitetne gerijatrijske brige jeste stvaranje okruženja u kojem starija osoba, u skladu sa svojim mogućnostima, može da učestvuje, komunicira, donosi odluke i nastavi da koristi sposobnosti koje poseduje. Zato posebno mesto imaju radno-okupacione aktivnosti za starije osobe.
Njihova svrha nije samo da ispune slobodno vreme. Pravilno odabrane aktivnosti mogu istovremeno angažovati pažnju, pamćenje, motoriku i socijalne veštine, podsticati samostalnost i pomoći starijoj osobi da zadrži osećaj lične vrednosti i pripadnosti.
To je naročito značajno nakon preseljenja u dom za stare. Promena životnog okruženja, odvajanje od dugogodišnjih navika i drugačija svakodnevna rutina mogu predstavljati veliki period prilagođavanja. Kada osoba dobije priliku da nastavi aktivnosti koje voli, ali i da pronađe nove, život u domu dobija drugačiju dimenziju. Tada korisnik nije samo primalac nege već aktivan učesnik sopstvene svakodnevice.
Imajući ovo u vidu u nastavku vam otkrivamo značaj radno-okupacionih aktivnosti za starije osobe.
Zašto su aktivnosti važne i u poznim godinama?
Potreba za aktivnošću, pripadanjem i osećajem svrhe ne prestaje sa godinama. Starenje može doneti promene u fizičkoj snazi, pokretljivosti, brzini reagovanja i kognitivnim sposobnostima. Ipak, starijoj osobi je i dalje potrebno okruženje koje je podstiče da koristi očuvane sposobnosti i aktivno učestvuje u svakodnevnom životu.
Posebno je važno sprečiti da svakodnevica postane izrazito pasivna. Kada osoba ima malo prilika da donosi odluke, obavlja zadatke, komunicira sa drugima ili koristi svoje sposobnosti, vremenom može postati sve zavisnija od pomoći okoline. U gerijatrijskoj nezi zato nije dovoljno zadovoljiti samo osnovne potrebe poput ishrane, higijene, terapije i bezbednosti. Važno je očuvati i funkcionalnu, psihološku i socijalnu dimenziju života.
Radno-okupacione aktivnosti mogu doprineti stvaranju strukturisanog dnevnog ritma. Starijoj osobi daju razlog da se uključi u dešavanja, usmeri pažnju na određeni zadatak i ostvari kontakt sa drugim ljudima. Takva struktura može biti naročito značajna nakon velikih životnih promena, uključujući odlazak u penziju, gubitak partnera, smanjenu pokretljivost ili preseljenje u dom za stare.
Sa stručnog stanovišta, posebno je važan koncept smislene aktivnosti. Nije svaka aktivnost podjednako korisna za svaku osobu. Najveću vrednost imaju sadržaji koji odgovaraju njenim interesovanjima, životnoj istoriji, očuvanim sposobnostima i trenutnom zdravstvenom stanju. Na taj način osoba ne dobija samo način da provede vreme već priliku da zadrži deo svojih navika, interesovanja i identiteta.
Značaj radno-okupacionih aktivnosti za starije osobe zato ne treba posmatrati kao razonodu koja se organizuje tek kada su sve druge potrebe zadovoljene. One su deo šireg pristupa aktivnom i dostojanstvenom starenju, u kojem se starija osoba posmatra kroz ono što može i želi da radi, a ne isključivo kroz bolesti i ograničenja koja ima.
Radno-okupacione aktivnosti pomažu očuvanju samostalnosti
Očuvanje što većeg stepena samostalnosti jedan je od važnih ciljeva savremene gerijatrijske nege. To ne znači insistiranje da starija osoba sve radi bez pomoći, već pružanje odgovarajućeg nivoa podrške uz istovremeno podsticanje sposobnosti koje su još očuvane.
Funkcionalna samostalnost zavisi od čitavog niza sposobnosti. Pored pokretljivosti i fizičke snage, važni su koordinacija, fina motorika, pažnja, sposobnost planiranja i izvođenja određenog zadatka, kao i motivacija da se osoba aktivno uključi u svakodnevicu.
Upravo zbog toga radno-okupacione aktivnosti imaju širi značaj od samog „vežbanja“. One mogu angažovati više funkcija istovremeno i podsticati osobu da očuvane sposobnosti koristi u funkcionalnom i smislenom kontekstu.
U gerijatriji je posebno važno načelo da se ne preuzima ono što korisnik još uvek može bezbedno da uradi sam. Prekomerna pomoć, iako često pružena iz najbolje namere, može postepeno smanjivati prilike za korišćenje postojećih sposobnosti. Ako se osobi stalno obavljaju zadaci koje bi uz odgovarajuće vreme ili manju podršku mogla sama da izvrši, njena uloga postaje sve pasivnija.
Radno-okupacioni pristup zato nastoji da pronađe ravnotežu između bezbednosti, pomoći i samostalnosti. Aktivnosti se prilagođavaju funkcionalnom statusu osobe tako da budu dovoljno podsticajne, ali ne toliko zahtevne da izazivaju frustraciju, iscrpljenost ili povećavaju rizik od povrede.
Važno je naglasiti da cilj nije nužno poboljšanje svih sposobnosti. Kod starijih osoba sa hroničnim bolestima ili izraženijim funkcionalnim ograničenjima veoma značajan cilj može biti i što duže održavanje postojećeg nivoa funkcionalnosti. Odnosno, omogućavanje osobi da u granicama svojih mogućnosti ostane uključena u svakodnevni život.
Značaj aktivnosti za očuvanje kognitivnih sposobnosti
Starenje je povezano sa određenim promenama u kognitivnom funkcionisanju, ali normalno starenje nije isto što i demencija. Kod zdravog starenja može doći do sporijeg procesiranja informacija ili potrebe za više vremena za prisećanje, dok ozbiljnije i progresivne promene pamćenja, rasuđivanja i svakodnevnog funkcionisanja zahtevaju stručnu procenu.
Zbog toga je jedan od važnih elemenata kvalitetne brige o starijim osobama obezbeđivanje odgovarajuće kognitivne stimulacije.
Radno-okupacione aktivnosti mogu istovremeno angažovati pažnju, pamćenje, govor, vizuelno-prostorne sposobnosti, planiranje, donošenje odluka i rešavanje jednostavnih problema. Njihova prednost je u tome što kognitivni angažman ne mora da izgleda kao formalno testiranje ili vežbanje. Kada je aktivnost smislena i prilagođena osobi, mentalna stimulacija postaje prirodan deo svakodnevice.
Posebno je značajno da zadatak odgovara trenutnom nivou sposobnosti. Previše jednostavna aktivnost može biti nedovoljno stimulativna, dok previše zahtevna može izazvati frustraciju, osećaj neuspeha i odustajanje. Stručan pristup zato podrazumeva procenu kognitivnog i funkcionalnog statusa, a zatim prilagođavanje složenosti, trajanja i načina izvođenja aktivnosti.
Važnu ulogu ima i kontinuitet. Povremena aktivnost može biti prijatna, ali strukturisan program koji je uklopljen u svakodnevni ritam pruža više mogućnosti za redovan mentalni i socijalni angažman. Pri tome je potrebno voditi računa o zamaranju, zdravstvenom stanju, senzornim ograničenjima i promenama raspoloženja.
Kognitivnu stimulaciju zato ne treba posmatrati izolovano. Fizička aktivnost, socijalna uključenost, kvalitetan san, kontrola hroničnih bolesti, očuvanje sluha i vida i mentalna angažovanost zajedno čine deo šireg pristupa očuvanju kognitivnog zdravlja u starijem dobu.
Značaj radno-okupacionih aktivnosti za starije osobe sa demencijom
Kod osoba sa staračkom demencijom radno-okupacione aktivnosti imaju posebno mesto u svakodnevnoj nezi. Pri čemu njihov osnovni cilj nije „vežbanje pamćenja“ u klasičnom smislu niti pokušaj da se izgubljene sposobnosti po svaku cenu povrate. Mnogo je važnije angažovati očuvane funkcije, podržati postojeći nivo samostalnosti, omogućiti komunikaciju i doprineti kvalitetnijoj i strukturisanijoj svakodnevici.
Prilikom izbora aktivnosti treba uzeti u obzir prethodne navike, interesovanja, zanimanje, životnu istoriju, fizičke sposobnosti, senzorna ograničenja i trenutni nivo kognitivnog funkcionisanja. Kada je sadržaj osobi poznat i smislen, veća je verovatnoća da će ga prihvatiti i u njemu učestvovati bez osećaja pritiska.
Jedan od važnih principa jeste i pravilno određivanje težine zadatka. Aktivnost koja je previše zahtevna može izazvati zbunjenost, frustraciju, uznemirenost ili osećaj neuspeha, dok nedovoljno stimulativan sadržaj može dovesti do gubitka interesovanja. Zadatak zato treba prilagoditi tako da korisniku pruži mogućnost uspeha, čak i kada mu je potrebna verbalna, vizuelna ili praktična podrška.
Radno-okupacioni pristup kod demencije takođe treba da poštuje činjenicu da se sposobnosti i raspoloženje osobe mogu menjati iz dana u dan, pa čak i tokom istog dana. Program zbog toga ne bi trebalo da bude rigidan. Potrebni su fleksibilnost, praćenje reakcije korisnika i prilagođavanje trajanja i intenziteta aktivnosti njegovom trenutnom stanju.
Važan aspekt jeste očuvanje dostojanstva. Starije osobe sa demencijom ne treba tretirati kao decu niti im automatski nuditi sadržaje koji nisu primereni njihovoj životnoj dobi. Čak i kada postoje izražena kognitivna ograničenja, aktivnost treba da poštuje identitet, prethodno životno iskustvo i odraslu ulogu osobe.
Aktivnosti mogu smanjiti osećaj usamljenosti i izolacije
Preseljenje u dom za stare za neke osobe predstavlja veliku životnu promenu. Čak i kada je zdravstvena nega odlična, potrebno je vreme da novo okruženje počnu da doživljavaju kao svoje.
Organizovane društvene aktivnosti mogu olakšati taj proces jer stvaraju prirodne prilike za upoznavanje drugih korisnika. Mnogo je lakše započeti razgovor kada ljudi zajedno učestvuju u kvizu, kreativnoj radionici, društvenoj igri ili slušanju muzike nego kada se od njih jednostavno očekuje da se spontano druže.
Ovaj aspekt ne treba potcenjivati. Svetska zdravstvena organizacija socijalnu izolaciju i usamljenost prepoznaje kao važne društvene determinante zdravlja i navodi da kvalitetne socijalne veze imaju značaj za fizičko i mentalno zdravlje i dobrobit.
Zato zajedničke aktivnosti u domu imaju dvostruku vrednost: angažuju pojedinca i istovremeno grade zajednicu.
Kako aktivnosti utiču na raspoloženje starijih osoba?
Promene raspoloženja u starijem životnom dobu ne treba posmatrati kao neizbežnu posledicu starenja. Na emocionalno stanje mogu uticati zdravstveni problemi, hronični bol, smanjena pokretljivost, gubitak bliskih osoba, promena životnog okruženja, smanjenje društvenih kontakata i osećaj gubitka ranijih uloga. Upravo zbog toga je, pored medicinske nege, važno obratiti pažnju na psihološke i socijalne potrebe starije osobe.
Radno-okupacione aktivnosti mogu imati značajnu ulogu jer svakodnevici daju strukturu, predvidljivost i osećaj svrhe. Kada osoba zna da je tokom dana očekuje sadržaj u kojem može da učestvuje, vreme više nije organizovano samo oko obroka, terapije, odmora i medicinskih procedura. Aktivno učešće stvara prostor za interesovanje, komunikaciju i lično angažovanje.
Posebno je važan osećaj postignuća. Starija osoba koja uspešno završi aktivnost prilagođenu svojim mogućnostima dobija potvrdu da i dalje može da učestvuje, doprinese i koristi svoje sposobnosti. To može biti značajno za samopouzdanje, motivaciju i očuvanje pozitivnije slike o sebi. Naročito kod osoba koje su zbog bolesti ili funkcionalnih ograničenja postale zavisnije od pomoći drugih.
Aktivnosti istovremeno mogu smanjiti periode pasivnosti i povlačenja iz okruženja. Dugotrajna neaktivnost može dovesti do toga da osoba ima sve manje podsticaja za komunikaciju i uključivanje u svakodnevna dešavanja. Strukturisan program pruža priliku za mentalno angažovanje i socijalni kontakt, ali bez potrebe da se korisnik primorava na učešće.
Koje radno-okupacione aktivnosti su pogodne za starije osobe?
Ne postoji jedna grupa radno-okupacionih aktivnosti koja je odgovarajuća za sve starije osobe. U stručnom pristupu mnogo je važnije kako je aktivnost izabrana i prilagođena nego kojoj kategoriji pripada.
Izbor bi trebalo da bude zasnovan na proceni funkcionalnog i zdravstvenog stanja, kognitivnih sposobnosti, pokretljivosti, vida i sluha, fine motorike. Zatim, sposobnosti komunikacije, interesovanja i životnih navika korisnika. Važno je uzeti u obzir i nivo zamaranja, jer aktivnost koja je odgovarajuća po sadržaju može biti neprikladna ako traje predugo ili zahteva napor koji osoba trenutno ne može da podnese.</p>
U praksi se radno-okupacioni program može zasnivati na kognitivnim, kreativnim, socijalnim, senzornim i funkcionalnim aktivnostima, kao i na sadržajima koji podstiču komunikaciju i očuvanje interesovanja.
Kreativne aktivnosti uključuju crtanje, bojenje, ručni rad i dekorativne radionice. Kognitivne aktivnosti mogu obuhvatiti kvizove, slagalice, čitanje, razgovor i jednostavne zadatke povezivanja i razvrstavanja. Važno mesto imaju i aktivnosti vezane za muziku, fotografije i sećanja, kao i jednostavne svakodnevne aktivnosti koje korisniku daju priliku da nešto napravi, organizuje ili završi. Kada zdravstveno stanje dozvoljava, program se može povezivati i sa odgovarajućim fizičkim aktivnostima.
Suština nije u što većem broju radionica, već u tome da sadržaji imaju jasnu svrhu i budu prilagođeni osobi koja u njima učestvuje.
Radna terapija i fizikalna terapija nisu isto
Kada se posmatra značaj radno-okupacionih aktivnosti za starije osobe često se radna terapija i fizikalna terapija poistovećuju. One mogu imati zajednički cilj – očuvanje ili unapređenje funkcionalnosti i što većeg stepena samostalnosti osobe. Ipak, razlikuju se prema svom neposrednom fokusu i načinu rada.
Fizikalna terapija za starije prvenstveno je usmerena na fizičke funkcije i sposobnosti koje omogućavaju kretanje i bezbedno obavljanje svakodnevnih aktivnosti. U zavisnosti od zdravstvenog stanja i indikacije, terapijski postupci mogu biti usmereni na pokretljivost, mišićnu snagu, ravnotežu, koordinaciju, obim pokreta, hod i druge elemente fizičkog funkcionisanja.
Radna terapija, s druge strane, posmatra funkcionalnost kroz sposobnost osobe da učestvuje u svakodnevnim aktivnostima koje su joj potrebne ili važne. Fokus nije samo na tome da li osoba može da izvede određeni pokret, već kako svoje fizičke i kognitivne sposobnosti koristi u svakodnevnom životu.
Važno je napraviti razliku i između stručne radne terapije i šireg pojma radno-okupacionih aktivnosti. Organizovana kreativna ili društvena aktivnost u domu za stare nije automatski radna terapija. Radna terapija predstavlja stručnu zdravstvenu odnosno rehabilitacionu oblast sa procenom, ciljevima i odgovarajućim terapijskim postupcima. Za razliku od nje, radno-okupacione aktivnosti mogu biti deo šireg programa aktivacije, socijalizacije i kvalitetnog provođenja vremena.
U kvalitetnoj gerijatrijskoj brizi ova dva pristupa ne treba suprotstavljati. Naprotiv, fizikalna i radna terapija mogu se međusobno dopunjavati, jer funkcionalnost starije osobe zavisi i od fizičkih sposobnosti i od mogućnosti da te sposobnosti primeni u stvarnom životu.
Zašto porodica treba da pita dom za stare o svakodnevnim aktivnostima?
Kada porodica bira dom, razumljivo je da prvo proverava smeštaj, higijenu, medicinsku negu, ishranu i bezbednost. Ali postoji još jedno važno pitanje: Kako će izgledati običan dan osobe koja ovde živi? Odgovor može mnogo reći o kvalitetu života u domu.
Porodica treba da se interesuje da li postoje organizovane aktivnosti, koliko često se održavaju, da li se prilagođavaju mogućnostima korisnika i da li osobe sa smanjenom pokretljivošću ili kognitivnim teškoćama imaju odgovarajuće sadržaje.</p>
Lep prostor je važan. Medicinska sigurnost je neophodna. Ipak, dom je mesto u kojem osoba provodi svaki dan, te je sadržaj tog dana važan deo kvaliteta smeštaja.
Upravo zato dom za stare Aridom pored vrhunskog smeštaja, medicinske nege i fizikalne terapije, veliku pažnju posvećuje organizovanju radno-okupacionih i kulturno-zabavnih aktivnosti.
Posetite nas i uverite se sami u kvalitet usluga koje pružamo.
Najčešće aktivnosti
Šta su radno-okupacione aktivnosti u domu za stare?
To su individualne ili grupne aktivnosti prilagođene mogućnostima i interesovanjima korisnika. One imaju za cilj podsticanje funkcionalne samostalnosti, mentalne angažovanosti, socijalne uključenosti i kvalitetnije svakodnevice.
Da li su radno-okupacione aktivnosti namenjene samo pokretnim korisnicima?
Ne. Aktivnosti se mogu prilagoditi osobama različitog nivoa pokretljivosti. Kod korisnika koji teže hodaju ili većinu vremena provode sedeći mogu se odabrati odgovarajući kognitivni, kreativni, senzorički ili socijalni sadržaji.
Da li su radno-okupacione aktivnosti korisne osobama sa demencijom?
Mogu biti. Posebno je važno da budu prilagođene kognitivnim sposobnostima, interesovanjima i životnoj istoriji korisnika. Istraživanja radno-terapijskih intervencija u domovima ukazuju na potencijalne koristi smislenih aktivnosti za kvalitet života osoba sa demencijom.
Koliko često starije osobe treba da učestvuju u aktivnostima?
Ne postoji raspored koji odgovara svima. Učestalost i trajanje treba prilagoditi zdravstvenom stanju, nivou zamaranja, interesovanjima i dnevnom ritmu osobe. Važniji su kontinuitet, smisao i prilagođenost nego forsiranje velikog broja aktivnosti.
Na šta porodica treba da obrati pažnju kada bira dom?
Pored medicinske nege, higijene, ishrane, bezbednosti i smeštaja, korisno je proveriti kako izgleda svakodnevni život korisnika. Odnosno, koje aktivnosti postoje, ko ih organizuje, kako se prilagođavaju zdravstvenom stanju i da li korisnici imaju mogućnost izbora.